Прослављена Мала матура

Један од преломних момената у животу сваког младог човјека засигурно јесте и онај када завршава основно школовање и када се преусмјерава на једану нову животну путању.

Мали матуранти – 96 дјечака и дјевојчица, 8. јуна су традиционално прошетали соколачким улицама, а затим су имали и свечану прославу. Сви они који су гледали са стране могли би да кажу: Још једна матура, још једна свечаност – ништа ново. Међутим, свако од ових 96 лица говорило је да је ово јединствен догађај, непоновљив и да се дешава по први пут јер то и јесте нешто што се њима дешава први и једини пут и што заправо свједочи непоновљивост.

Прослава матурске вечери је била јединствена и по томе што су је ове школске године организовали родитељи ученика, у сарадњи са школом, што је дало одличне резултате. Након шетње и колективног фотографисања на платоу испред зграде Општине, услиједила је прослава матурске вечери у салону „Мис“. Ученици су се пјевајући и плачући, опраштали од својих учитеља, наставника и једни од других. Можда су се понављале и пјесме са неке од претходних матура али емоције су биле нове и непоновљиве.

Пр­ви тан­го

Де­вој­чи­це,
ви, ко­је сте ве­че­рас по­след­њи пут
успа­ва­ле сво­је лут­ке
и кри­шом од њих,
на пр­сти­ма,
до­шле на ову игран­ку,
са зе­ни­ца­ма пи­то­мим,
са зе­ни­ца­ма ср­не­ћим,
би­стрим као нај­ве­ћи
као нај­леп­ши цвет,

и ви са осме­хом то­пли­јим
од ме­се­чи­не на про­план­ку,

и ви, за­љу­бље­не у пр­ви уво­јак
што вам по­кри­ва ухо,
и за­љу­бље­не у цео свет…

Де­ча­ци,
ви, ко­ји сте ве­че­рас 
пр­ви пут не­ка­ко друк­чи­је,
ман­гуп­ски за­че­шља­ли ко­су,
па вам се од­јед­ном чи­ни
да вам ни­чу бр­ко­ви,
а осмех вам на ли­цу
сли­чан му­шки­јим љу­ди­ма,

и ви, са кли­ке­ри­ма у џе­пу
и пе­га­ма на но­су,
што се пра­ви­те ва­жни,
па сте про­ме­ни­ли ход, 
а ср­це и да­ље вам дрх­ти
као пре­пла­ше­ни миш
у за­ди­ха­ним гру­ди­ма…

Хај­де, за­поч­ни­мо овај
наш пр­ви тан­го у жи­во­ту!
Играј­мо!
Ни­је стра­шно

Два ле­во – је­дан де­сно.
Је­дан ле­во – два де­сно.
Ево, бро­ји­мо сви углас.

Збо­гом олов­ни вој­ни­ци!
Збо­гом де­тињ­ство са ки­ка­ма
и пла­вом ма­шном! 
Збо­гом све оно што је би­ло ју­че!

До­бро нам до­шло 
све ово што је ис­пред нас!

Ни­је ово час хе­ми­је
ни­ти час ма­те­ма­ти­ке.

Ти­хо!
Ти­хо за оне
пред ко­ји­ма се ве­че­рас
отва­ра мла­дост ши­ро­ка!

Уме­сто лу­та­ка
пред сва­ком де­вој­чи­цом кла­ња се
по је­дан жи­ви, пе­га­ви лу­так.
Уме­сто кли­ке­ра,
у ср­це сва­ког де­ча­ка
ко­тр­ља­ју се два то­пла 
и на­сме­ја­на ока.