Одржана промоција књиге „Безимени човјек“ ауторке Милице Боровчанин
У уторак, 27. новембра, у препуној сали Скупштине општине Источни Стари Град, одржана је прва промоција књиге „Безимени човјек“, коју је написала Милица Боровчанин и изложба слика Дарка Цинцара, којој су присусуствовали многобројни гости као и руководство општине Источни Стари Град.
Ко је Милица Боровчанин?
Само дијете које крупним корацима хрли ка не тако малом свијету дјетињства, упознајући свијет и природу око себе, растући ка висинама неба, чији нас плахи путеви често нагнају и на питања о постанку и постојању свијета и човјека. Стих је за мене кап, којом се тка ријека истине, дјетињства и радости, а чини ми се да сам и сама дубоко у себи испреплетана од таквих капи…
Шта се још крије у теби осим потребе да стално нешто ново сазнајеш?
Колико год била велика, прозирна попут бајкалског плаветнила, мисао је сама по себи скривена у дубинама наших жеља. Сматрам да је најважније жељети, а са жељом долази и знање и разумијевање, а у мени је читав један свијет који откривам дио по дио ријечима, дјелима и наравно поезијом.
Од када пишеш поезију?
Мој први сусрет са поезијом био је још у другом разреду основне школе, када сам написала своју прву пјесму од свега петнаестак стихова, али која је имала велики утицај на моје касније стваралаштво. Од тада, свесрдно читам и пишем, усвајајући сваку ријеч онако како то чине сви људи жељни знања. Ја пред поезијом стојим као „просјак пред дворцем“.
Да ли си раније објављивала нешто од тога што си написала?
Активно учествујем на различитим конкурсима, а до сада је „Дјеца грле Сунце“ моја једина пјесма објављена у књизи „Дринске вечери дјечије поезије“. Осим тога, може се рећи да је остатак књиге сада први пут угледао свјетлост дана.
Који су основни мотиви твоје поезије?
Поезија за мене представља својеврсну игру, нешто попут бескрајне пољане која само чека да је засадим свакојаким цвијећем, стиховима или мислима. Пишући, развијам своју самокритичност, размишљање и допуштам себи да се осврнем на различита питања, која обично не постављамо. Најчешће пишем о себи блиским темама, људима, свом народу и повремено светињама, када се пожелим захвалити за све што имам. На неки начин, стиховима говорим о себи, сматрајући се фигуром у овом великом свијету.
Зашто пишеш? Како си то спознала у себи?
Радим оно што волим и мислим да је то најбољи начин да се човјек уједно посвети и себи и другима. Волим своје поријекло и језик и зато се надам да ћу пишући, барем на неки начин, подстаћи младе људе на његовање српског језика. Тешко је рећи, али мислим да се жеља за писањем просто „настанила“ у мом срцу.
Представи нам своју нову књигу!
„Безимени човјек“ је моја прва књига и надам се да сам у њој успјела, првенствено своје вршњаке, а онда и друге читаоце увести у свијет бескрајних авлија најљепшег дјетињства. Будући читаоци ће у књизи моћи прочитати велики број пјесама, али и кратких прича у којима сам описала све оно што ми је привукло пажњу, почевши од дугих љетних вечери, преко широких равница своје републике, па све до писама и лирских записа. Надам се да ће и моја писана ријеч пронаћи своје мјесто на књижевном небу.
Лингвистичка секција