Осново школовање, са којим почиње, у неку руку, самосталан живот једног дјетета, бива оно на чему се постављају темељи не само у стицању знања него и један од основих стубова у формирању личности. На релацији ученик–наставник гради се читав један мали свијет, а најздравији је онда када му циљ и интерес није само пука оцјена већ када се отвори такав простор у којем би свако да освоји што више; наставник дајући а ученик узимајући. Тада се формира став, дешава зрење и тада ученик и наставник заједно узрастају.
Често се у животу бавимо статистикама, па тако и у школи – неизбјежне су. Када бисмо се овдје бавили њима, што нам није намјера, онда бисмо добили прецизне податке, рецимо о томе, који је број дјеце завршио школовање у нашој школи од њеног настанка. Међутим, овдје постављамо питање: Куда иду наша дјеца када оду из ове школе и какве резултате постижу?
Поуздано знамо да је огроман број ученика постигао завидне резултате у наставку свог школовања. Много је њих који се својим знањем, лијепим понашањем и стеченим радним навикама издвоје у средњим школама у региону; многи од њих су завршили факултете на различитим универзитетима, неки стекли докторске дисертације на престижним свјетским универзитетима… Понекад и заборавимо на њих, али они нас својим присуством на распустима или годишњим одморима подсјете на себе и своје успјехе.
Један од „свјежих“ примјера како се умножава знање утемељено на доброј основи и стеченим радним навикама, али и прва ученица наше школе која је уписала Гимназију „Никола Тесла“ у Будимпешти, јесте Данка Реновица. Стога заслужује да је се присјетимо након године дана проведене у главном граду Мађарске. Отишла је из наше школе понијевши све петице, одличне резултате на многим такмичењима, освојене награде на конкурсима, а оправдала је повјерење својих родитеља и наставника, наставивши истим ритмом у грађењу своје личности.
Дубоко урезивани трагови Срба кроз историју на мађарском тлу су непорециви, а утиснути су још и прије масовног пресељавања под Арсенијем Чарнојевићем, када су постали најизразитији. Много је значајних грађевина, па чак и градских четврти, подизано захваљујући српским трговцима. Већина их је временом нестала. Најбоље су се одржале цркве које још једном бивају потврда да су најубједљивији чувари духовног и националног идентитета Срба који су се расипали по свијету кроз историју.
Једна од најбитнијих институција која беспрекорно функционише и једина државно призната установа на српском наставном језику у Мађарској, званично почела са радом 1. септембра 1993. године под називом „Српко забавиште, основна школа, гимназија и ђачки дом“, јесте установа у којој се тренутно школује некадашња ученица Основне школе „Соколац“ Данка Реновица. Иначе, ова школа је насљедница „Окружне јужнословенске основне школе и колегијума“, која је била смјештена у Помазу, а која је 1948. настала уједињењем школа које су радиле при црквеним заједницама и које су сачувале Србе у Мађарској од асимилације. Године 1954. школа је пресељена у Будимпешту и заједно са печујском Српско-хрватском гимназијом добила статус огледне школе. Нешто касније прикључен јој је и средњошколски ђачки дом понијевши назив „Српски ђачки дом“ који се налази у Улици руже 5 и где су смјештена дјеца која похађају основну и средњу школу, а која нису из Будимпеште. Данас је то савремени ђачки дом гдје постоје сви одговарајући услови за нормалан живот и рад дјеце. Слободно вријеме крајем недеље испуњено је разним културним и спортским садржајима као што су обилазак културно-историјских споменика у граду, посјета културним манифестацијама (позоришта, опера, концерти), тренинзи, излети, занимљива предавања по ученичком избору. Оно што је најбитније јесте то што се стварају присни односи међу ученицима, нарочито међу становницима овог дома. Данашњи назив школа је добила 2009. године, по нашем највећем научнику Николи Тесли.
Нека би у сусрет новој школској години ова прича била подстрек свим нашим ученицима. Можда неки крену Данкиним стопама. Зашто да не?!
Јадранка Јанковић