Ђорђу Ковачевићу прва нарада на литерарном конкурсу „У сусрет Вуку“
На књижевном конкурсу „У сусрет Вуку“, поводом 230 година од рођења Вука Стефановића Караџића, прво мјесто је освојио Ђорђе Ковачевић, ученик Основне школе „Соколац“. Конкурс је расписао Републички педагошки завод Републике Српске у сарадњи са Универзитетом у Бањој Луци који традиционално обиљежава значајне годишњице.
Ово је још једна у низу награда ове године коју је Ђорђе добио. Његове мисли једноставно путују по папиру, његова оловка је неуморна. Школа је веома поносна на свог малог писца који нас увијек изненади новим литерарним радом. На крају ове приче писац нам поручује да идемо стопама предака и хитамо у сусрет Вуку, јер ћемо једино тако сачувати сјећање на њега и његовати наш српски језик и ћирилицу.
Наташа Цвијетић
У сусрет Вуку
Освануло је још једно чаробно јутро са ватреним, сунчаним пољупцима и мирним облацима што су бојажљиво пловили плаветнилом. Кроз шаренило дрвећа оцртавали су се суви, јесењи листови. Мојом главом текле су ријеке идеја, снова и маштарија, па одлучих да те своје идеје подијелим са дрвећем и клупама у парку и да успут нешто напишем.
Јутро је било предивно. Корачао сам по сувој, спарушеној трави која је пуцкетала под ногама, а моје мисли су биле далеко у облацима и небеском своду. Све је мирисало на зрело воће и тај мирис ме је пратио до парка. Кад дођох, видjех чудан призор. Било је много људи. Мали, велики, заљубљени, уморни. Сви су били ту. У срцу ми је заиграо неки пламен среће, јер сам помислио да се људи напокон друже, али ту срећу убрзо је замијенила чињеница да сви гледају у своје телефоне. Мој пламичак је одмах згаснуо под кишом технологије. Смијање и типкање. Кришом бацих поглед на телефон једне дјевојчице и тек тад ме сачека права ноћна мора. Као да јој је нека бујица однијела пола слова, па сад пише којекакве глупости. Писала је да јој нешто „ хвали “, да јој нешто „нетреба“ , а о интерпункцији је сувишно причати. Нигдје тачке ни запете, право Мртво море.
То ме је одвукло у размишљање. Моје мисли морила је чињеница да људи не знају свој језик, да су им дражи телефони од књига и да у парк долазе у доколици, а не због сањивих бреза и липа. Сјетио сам се Вука Караџића. Запитао сам се зашто ли је он сакупљао оне народне умотворине, зашто је учио народ како правилно писати и читати, зашто је волио свој језик? Зашто је пјешачио дуго до своје школе? Сигурно не зато да ми данас не бисмо поштовали његова правила. Усред тог мог размишљања, по рамену ме дотаче лагани повјетарац, али кад се осврнух, видјех људску фигуру. Стајала је у сјенци брезе. Када је изашла, у тој тајанственој фигури препознах Вука Караџића. Спрва, нисам могао да вјерујем да дика и понос нашег народа, наш славни Вук стоји испред мене. Трљао сам очи, чупао косу, али увијек би ме дочекале Вукове продорне свијетле очи и пријатан осмијех. Неко вријеме ме је само гледао, а затим је почео да прича.
Причао ми је о свом животу. О свом раду, својим успјесима, својим борбама за језик и непрестано ми је руком пролазио кроз косу весело се осмјехујући. Од силног узбуђења, нисам га прекидао, нити било шта запиткивао. Само сам гледао у њега и у његовим очима видио осунчану пољану, пут који нас води ка Вуку. Језик је тај пут, јер са правим и чистим језиком ми идемо ка нашем славном претку Вуку Караџићу. Рекао ми је да је разочаран због ових телефона и неписмености, али у исто вријеме срећан, јер није потпуно заборављен, јер још има људи који цијене постојање правописа и језика. Био сам очаран. У силној занесености, обећао сам му да ћу се убудуће трудити да сваком на лијеп начин укажем на грешке и да ћу свима показивати прави пут који води њему у сусрет. Он се само насмија и рече: „ Добри мој дјечаче, много ти хвала! Сад знам да има јш један човјек који зна прави пут. Увијек ће бити неко ко ћете спутавати, али ти само настави и помози другима, баш као и ја. Воли свој језик и све ће ти бити јасно! А сад збогом!“
И тек што то рече, он неста у сјенци брезе, а ја ништа не стигох да га питам. И од тог часа јаве или сна, можда илузије , пожелио сам да сви поразговарају са Вуком и да сви идемо путем истинског језика, путем који води у сусрет Вуку. На том путу ћемо једино сазнати шта је прави српски језик. Једино ће на том путу народ постати писмен, народ који ће његовати свој матерњи језик и поштовати Вука.
Ђорђе Ковачевић 92
