Ђорђе Ковачевић, велики или мали поета

Поводом 160 година од рођења Николе Тесле, Републички педагошки завод и Савез иноватора Републике Српске расписали су Конкурс за избор најбољих литерарних и ликовних радова ученика основних и средњих школа у Републици Српској на тему „Живот и дјело Николе Тесле“.

Имајући на уму значај живота и дјела Николе Тесле за српски народ у цјелини, као и за свјетску јавност, позвани су ученици основних и средњих школа у Републици Српској да у литерарном и ликовном раду изразе своја осјећања према животу и дјелу овог српског научника и ствараоца. На Конкурсу су могли учествовати сви ученици основних и средњих школа Републике Српске.

Конкурс је био наградног карактера, а пристигла су 84 ученичка литерарна рада из 53 основне школе, од којих су изабрана најбоља три.
Међу награђенима, III мјесто припало је Ђорђу Ковачевићу, ученику VII-2 разреда, у конкуренцији основних школа. Као члан Литерарне секције Ђорђе иза себе има већ неколико награда за литерарно стваралаштво и прегршт радова у стиху и прози. А како он то ствара свијет маште и оживљава снове, Ђорђе нам је сам објаснио:

У овом напетом и бурном свијету, груба реалност се осјећа у ваздуху. Нема нити златних јабука, нити вјечне среће. Али, ипак све жудње, сваки живот, свака права срећа крије своје мисли у књигама, писмима, скицама… На тој хартији чувам и ја свој бисер, и не дам да ми отму живот, савршен живот, који је настао из снова. Обична оловка угуши сваки рат, излијечи најболеснијег… Сви у срцу пишемо своју књигу, сви кријемо Ромеа и Јулију, тугу и радост. Да бих био потпуно слободан, препуштам се писању, љубави, дружењу… и своје ријечи једино тако оживљавам.
Уз помоћ Литерарне секције будимо у себи неко шесто чуло, а хоризонт се величанствено пружа. Иако немамо увијек довољно времена, наставница Наташа Цвијетић и даље из нас извлачи оно скривено и посебно. Само мало крочиш у своје снове, и покушаваш да анализираш ликове. Тако сам и дошао на идеју да напишем састав о Николи Тесли. Замислио сам да је поред мене, да разговарамо, сањаримо, размишљамо. И послије великог уложеног труда, нисам очекивао награду. Отприлике, ја то носим у себи. Ово ми нико не може узети, јер без овог душа би била нијема, као пустиња. Иако сам мали, у себи замишљам другог човјека који живи, пише и са собом дијели осјећања. А онда их поклањам свима путем својих прича.

Такву једну априлску причу о Тесли, подијелио је Ђорђе са нама…

Живот и дјело Николе Тесле

Успавано сунце ваљушка своје зраке по мирном, плавом небу док се сиви врабац шепури на гранама старог јаблана. Подне је. Умор и сан стежу ми очи, као крзнени огртач храброг пустолова са Антарктика. Мирис осунчане пољане продире кроз прозор, и шири се по читавој соби, неодољиво мамећи да одмах одеш у свијет снова и маште.

Подрхтавајући од језе, окретао сам се, тражио некога, ни сам не знам кога… Освртао сам се и пажљиво прегледао сваки кутак, али само површински, јер је био мрак. Одједном снажно свјетло обасјало ме је са стропа. У углу сиве, прашњаве просторије стајао је човјек. Висок, наочит, леђима окренут мени. Окренуо се и погледао ме својим крупним, плавим очима у којима се крила нека још незнана, недохватљива мудрост и чаролије цијелог свијета. Нашао сам се у чуду, јер сам у том лицу, у тим очима препознао нашу дику и понос, нашег Николу Теслу. И одједном, цијела соба се изокренула, и почела да кружи као неки мистични вјетар што обрће стари, скоро срушени воденички точак.

Послије неколико секунди, Никола и ја, стајали смо у некој башти, пуној лијепих црвених ружа, а испред нас смо угледали двије ситне прилике како весело трчкарају. Занесен сунцем и баштом, једва сам схватио да смо то, Никола и ја, док смо још били мали. Ми смо се родили у истом мјесту, заједно се играли, ишли у школу. Као мали био је врло слаб и колебљив. Живио је у сталном страху од вјештица, вила, дивова. Чак се сјећам када смо били на маскембалу, да се препао дјевојчице Смиљке која се прерушила у вјештицу, мада је више личила на дебељушкастог гремлина. Имали смо колико се то може рећи, срећно дјетињство, али један наш изум је све покварио. Још се сјећам као да је јуче било. Његова мајка је отишла на пијацу, а отац је радио, па смо одлучили да мало експериментишемо. Направили смо вјеровали или не ВРЕМЕПЛОВ! И стварно је радио јер ме је Никола послао у овај вијек, али када сам дошао овамо времеплов је експлодирао. Није било повратка назад. Али, на сву срећу сада смо се срели и до миле воље испричали. Вратили смо се у ону собу, тачно када је хтио нешто да ми покаже.

Отворивши храпава, шкрипава врата промумља двије – три ријечи. Изведе ме и показа ми једну лабораторију. Очи су ми трчакарле са једне на другу страну, са врата на прозоре. Нисам могао да се нагледам тога. То је било чудо, за које нико осим мене није знао. Тачно насред собе, поред мале, удобне фотеље налазила се чудна машина, која је сваки час нешто мумљала и брундала, као да је опонашала крике шумских звијери. Али, оно што је било још чудније је то што су из ње излазили неке врсте чаробњака који су ишли од куће до куће и дијелили милостињу, помагали болеснима, лијечили слијепе и глуве. Садили су по неку цвјећку у свакој уличици. Остао сам без даха, јер није то тако просто, видјети машину која помаже другима без да ишта тражи заузврат. Личило ми је као да сам у бајци, срећној бајци, којој нема краја и гдје људи не познају невољу; гдје чудеса Пандорине кутије још нису стигла, осим једне, наде…

Одмах поред тог изума налазио се времеплов. Прекривен прашином, упрљан рђом и флекама, више је личио на праисторијску, зарђалу кутију за накит. Пришао сам мало ближе. Каблови су штрчали свуда наоколо, а повремено би из мотора излазио танак конац струје. Узео сам пар каблова, клијешта, шпагу, неколико челичних опруга и молекуларни преносник. Чим сам ставио челичне опруге око мотора и у контролни процесор нови молекуларни преносник, машина је некако весело забрундала, као мрки меда кад угледа крушку са зрелим и сочним плодовима. Почео сам да скачем по соби од весеља, чак и да грлим слике. Никола ми је честитао и руком прошао кроз косу, а затим као каква стара пророчица, шкиљећи, погледао ми је у длан. Никад више нисам био радоснији. Све је дјеловало тако чаробно, тако мило, без мане.

Прошетали смо градом. Научник ми је показивао многа занимљива мјеста, којих се нисам могао сјетити. Тај дан је Никола Тесла морао да прими награду за ту машину, па ме је позвао као специјалног госта. Пристао сам. У дворани гдје се награда примала, све је било свечано уређено, као за вријеме каквог празника. На зидовима су висили стари портрети и пејзажи из петнаестог вијека, а дјеца су све цупкајући, једва ишчекивала почетак церемоније. Огласиле су се трубе и церемонија је почела. Николи је уз највеће поштовање додијељена награда, а онда је поменуо мене и моју жељу за новим открићима, као и величанствену поправку времеплова. Свима ме је показао и нахвалио на сва звона. Послије пола сата морао сам, на моју велику жалост да кренем.

Само ми је прошао руком кроз косу и рекао: ,,Не одустај, јер за тебе, млади господине не постоје границе. Увијек када се обесхрабриш, сјети се мене, својих снова и овог разговора. Сваку нову модрицу на духу, схвати као лекцију. Тако ћеш постати онај посебан бисер у океану. Увијек ће бити оних људи који ће ти рушити снове, али само настави! А сада здраво, и видимо се!“

Ох, какав је то, људи, био сан!

Ђорђе Ковачевић, VII-2,  ЈУ ОШ „Соколац“

Желимо му пуно успјеха у будућем литерарном стваралаштву!

Наташа Цвијетић