Ђорђе Ковачевић и „Музика прича“

Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914) je био централна личност српске музике. Српски композитор и музички педагог заслужан је за увођење српског националног духа у умјетничку музику. Оставио нам је „ Руковети“, „Приморске напјеве“, „Литургију“, „Козар“, „Опело“, „Статије“ и друга чудесна дјела. Савременици Мокрањца су га описивали као весељака и боема, чија је природа знала да се занесе балканским севдахом. Његов значај у нашој култури се огледао и на стваралачком и на извођачком пољу и био је велики активизатор музичког живота. У сјећање на Стевана Стојановића Мокрањца у његовом родном Неготину, традиционално се одржавају хорске музичке свечаности „Мокрањчеви дани“.

У част нашег великог композитора „ Удружење Мокрањац“ из Београда је у октобру, 2017. године расписало конкурс региона за пјесме и приче дјеце, као и аутора који пишу за дјецу на српском, хрватском, босанском и црногорском језику. Радови су могли бити инспирисани музиком или да у свом садржају помињу (композицију, музички инструмент, аутора, опис и сл.). Крајем новембра сви учесници су обавјештени о резултатима конкурса међу којима се нашао и наш Ђорђе Ковачевић. Његова прича под називом „Душа боје нота“ је добила мјесто у Зборнику радова за дјецу 2018. год. „Музика прича“. „Удружење Мокрањац“ се захваљује свим ауторима региона, који су били инспирисани да размишљају и пишу о музици и који су помогли да се створи овакав зборник.

ДУША БОЈЕ НОТА

Освануло је још једно мирно, септембарско јутро необичне свјежине. Сунце се огледало у дугим улицама Неготина препуним прашине. Дим и магла правили су јесењу завјесу над кућама и људима.

Баш у то вријеме, шетајући, поздравио сам се са једним бркатим ковачем и његовом стидљивом женом. Након тога, стигао сам до зграде у којој ће се вечерас одржати концерт. На њему ће наступати наш чувени композитор свјетског калибра, Стеван Стојановић, звани Мокрањац. О њему се, ових дана по граду, непрестано прича. Тај Мокрањац је по ријечима људи био невиђени умјетник. Говорили су да је саткан од саме музике и нота. Нисам га познавао, али комшија Зоран ме је непрестано убјеђивао да је то човјек који се игра музиком и да има душу меку као свила, када је музика у питању. Ах, тај Мокрањац! Музика као музика, Мокрањац као Мокрањац, али ипак… Ипак и је било нешто чудно код њега, а то чудо се огледало у његовим ситним и замишљеним очима које су га чиниле још мистериознијим и љепшим. Дуго сам стајао пред концертном салом, а затим сам кренуо даље. Одлучио сам да ћу отићи на концерт. Баш ме интересује ко је тај Мокрањац?! Помислих, а затим се окренух и брзим кораком одох у сусједну, уску улицу.

Док сам по глави претурао имена његових композиција, вече се већ приближило. Огрнуо сам свој крзнени капут, јер је било прохладно и сипила је киша. Прошао сам иза старе, црвене капије и окренувши се угледао наш вечерњи Неготин. Свака улица је већ била упарађена и чиста као да је свечани краљевски пир или у најмању руку, неки велики празник. На улицама су у правилним низовима биле постављене лампе, које су високо стајале над ноћним сјенкама шетача, ширећи пријатну атмосферу и спокој. Продужио сам до концертне сале. Ушао сам тачно на вријеме. Пространа концертна сала била је препуна људи. Зидови сале су били плави са мало жутих шара по ћошковима, а на средини бине је била нова, црвена завјеса. Нисам имао више времена за разгледање, јер су се људи утишали, а завјеса подизала.

Почиње…

Док се завјеса подизала видио сам мноштво људи, музичких инструмената и столица. На врху те праве музикантске групе које су чиниле бројне виолине, виоле, кларинети и други инструменти, био је он. Мокрањац, главом и брадом. Низак, средњовјечан човјек стајао је на мјесту диригента. Тако лагано и елегантно, а опет јако и брзо махао је штапићем као да је управљао анђеоским хором и на све нас бацао неку пепељасту, снену прашину. Инструменти су се сјајили под свјетлима позорнице и производили очаравајуће звуке. Ноте су се низале и настајала је композиција, која је била врло посебна. Текла је као огромна ријека нота препуна љубави. Чим сам чуо оркестар и његову музику у мојој души се родило неко ново осјећање. То сам осјетио по први пут. Иако је он изгледао потпуно озбиљно, очи су га издавале и у њима се огледала умјетничка душа саткана од баршуна и свиле. Уживао сам у тој очаравајућој музици, као никада у животу. Неколико сушалаца поред мене хвалило је његову музику. И ја сам, али сам то исказивао погледима и мимиком. У заносу, само се сјећам да сам изговорио: „Боже, он стварно има душу боје нота“.

Тада сам се пробудио и кренуо у школу. На часу музичког сам све ово испричао наставнику. Није му било јасно одакле ми толико тога, па је помислио да сам заиста присуствовао концерту. Мирно сам одговорио: „Све је могуће. Можда и јесам био и видио ту душу боје нота“.

Ђорђе Ковачевић, ученик 9. Разреда ЈУ ОШ „Соколац“

Ђорђу Ковачевићу честитамо на његовој креативности и учешћу. Можемо с поносом рећи да нас увијек пријатно изненади својим пером и представи нашу школу на диван начин.

Наташа Цвијетић